Kakav dan!

Neočekivano zgazila me je ispod stola i prekinula tok mojih odlutalih misli. Nakon svih ovih tmurnih dana, toplota sunca gotovo da me je opila i uspavala.
-Zašto si to uradila?
Vragolasto se nasmešila kao neko dete.
-Zato! Jer me ne primećuješ. Već čitavih pola sata ništa ne progovaraš, samo ćutiš zatvorenih očiju.
-Izvini. Prija mi ovo sunce. Vodi moje misli u neke lepe predele. A znas šta sam usnio? Prag! I da sam na sred Karlovog mosta sa četkicom u ruci i pokušavam da oslikam toplinu fasada koje prekriva crvenilo kasnog popodneva...Čudno...Pa ja i ne umem da slikam. Otkud to meni?
-E sad ću stvarno da budem tužna - reče ona. I napući svoje usne. A onda prasnu u smeh...
- Baš si ti neki sanjar! A ja lakoverna pa ti uvek verovala.
A onda se vratila svojoj trenutnoj okupaciji -pecivu prelivenom lepljivim medom i orasima, sa takvom strasti kao da je najukusniji kolač na svetu.
Al eto male stvari čine dan lepim....

Jutro

Davida probudi hladni vetar jutra.Otvori desno oko i ugleda lepršanje bele, satenske, zavese od izlaznih vrata ka terasi. Otvori i levo oko. Ugleda mlečnu belo-žutu svetlost sunca, fotografije na stolu, bocu vina, plastelinsku žabu i papirnatu maramicu sa otiskom nečijih usana. Kako ustati, upita se , nemo, u sebi David. Osećao je daleko u nekim uglovima sećanja zarazan smeh muškaraca i žena, zvon staklenih čaša ispunjenih
vinom. Kako ustati ponovi u sebi. David pomalo žalostan odluči da ustane.
Svetlosti je sve više bilo u sobi. Vetar se igrao sa zavesama, papirićima konfeta, ustajalim vazduhom noći.
David ustade i tromim koracima ode do terase. Raširenih ruku udisao je sveži vazduh. Telo mu se budilo. Kada se pogledao u ogledalu imao je šta i da vidi. Umorno, suvo i sivo lice, bradu od tri dana, podočnjake, požutele usne od duvana. Onda mu pogled sevnu ka četki za kosu sa tri plave, duge vlasi...

Čvor

Nikada ga nije plašio strah od ljubavi. Znao je da bežanje tu ne pomaže. Samo udahneš duboko zatvoriš oči i pustiš da misli polako isteku iz tebe. Kao med koji se sliva niz neki levak. Zaboraviti ljutnju pre svega. Zaboraviti molbe. Zaboraviti očaj. Nije to bio osećaj ni približno sličan poslovnom neuspehu, kada su ti vezane ruke, a treba da razmrsiš čvor. Za razrešenje ovog čvora neophodan je bio mir u duši.
Ono što je počelo kao avantura , ne može na isti način da se završi.

Nedorađena priča

Šta je dubina jezera, ili čak...zamisli more...okeane..dok mesec trga talase a zvezde svedoče o večnosti...Šta je to sve u usporedbi sa dubinom moje ranjive nježnosti smeštene u svemiru, beskrajano, tajanstveno, nedosanjano...izgubljeno onog trena kad si otišla.
Šta sve razvezani, vatreni  život neće zavezati!
Ja, naravno, nisam mogao biti ni pristrasan, ni plav kao Margarita, ni moralno raskomoćen kao njen prvi ex lover, Eddy, ali to ne čini moju majstorsku strast lakše objašnjivom.
Margarita će biti moja uzorna studentkinja - tako ili nikako! Kao da od toga važnijeg posla nemam! Kao da je zaglavu - gubio sam glavu, smisao za razmere, za stvarnost i okolnosti u kojima se nahodimo. Sa današnjeg udaljenja na ono što mi se nedavno dogodilo sa mojim nestašnim studentkinjama, u mojoj kancelariji, čujem da moje reči zvuče prazno kao loša bleh-muzika, da ne izlaze iz misli, već da nekako spadaju same sa glatke površine mozga, lake poput peska i paperjasto šaptave. Savete na konsultacijama sa svojim studetkinjama sam, naime, govorio uglavnom polušapatom, a Nepostojećepostojana, kada se odluči da nešto kaže, poslušno je prihvatala ton koji sam ja izabrao. Ona na masivnoj, udobnoj sofi u mom kabinetu, presvučenoj teškim, kao krv tamnocrvenim plišom, savijena kolena obuhvatila rukama, gleda u mene i često potvrdno klima glavom, potvrđujući da me pažljivo sluša. Ja sedim na svojoj kožnoj stolici na točkiće, neumoljiv, apostolski uzvišen, napregnutim majstorskim šapatom predajem: "Morate shvatiti da greh postoji, Ludačo. Ajde, mućnite tom svojom crvenokosom pilećom glavicom, umesto što se nećkate. Recite, je li dobro biti veštica?"
"Nisam ja veštica poput Margarite, prefesore Daledavitelju, ja sam slobodna, savremena devojka. Ne menjam često svoje partnere, ali im, priznajem, nisam ni naročito odana." "A Erorr, šta je Erorr ako ste Vi savremena žena, možda supersavremena?", pitam je vidno razdražen, ni sam ne shvatajući zbog čega. "Ja se, profesore, provodim i edukujem za svoj račun, nemoj da si takav", gleda me svojim prodornim zelenim očima, bezobrazno se smejuljeći. "A bunda od nerca koju ste ovešali na moj čiviluk čim ste ušli, Vam je pala s neba, pa tu markiranu, laganu seksi garderobu na Vama i Gucci cipele poklonio Vam je Vaš deda?!" "Poklanjaju mi ponekad skupe poklone muškarci sa kojima izlazim, ali to ne bi trebalo da Vas se tiče."
Nisam, naravno, priznavao da me Ludača svojom ledenom smirenošću ponekad obezoružava, već sam, naprotiv, u takvim prilikama postajao još suroviji. Siktao sam u sebi, vikao, zavrtao joj ušnu školjku, malenu i prozračno rozikastu, srećan što joj nanosim bol, uzgred joj zabranjivao da plače. U stvarnosti, izneo sam flašu francuskog konjaka i dve čaše, i nasuo nam po jedan dupli, koji smo oboje žudno eksirali. Poslednje što jasno pamtim, moj jedini empirijski most sa tim događajem, je Ludačina uplakana crvenokosa glava na mojim grudima.
Nešto kasnije, ne znam tačno koliko kasnije, ja sam na podu, pored sofe u mom kabinetu već ljubio Ludaču ,Nepostojećepostojana. Znam da će mnogi, čitajući sledeće redove, posumnjati u verodostojnost moje tvrdnje da ne znam kako se to dogodilo. Ali eto, odista ne znam. Sa stanovišta moralnog prosuđivanja, naravno, sasvim je nevažno šta je od nedostojnog događaja sačuvano u pamćenju. Pominjem svoju zamućenu i smanjenu svest ne zato, dakle, da bih opravdao sramni postupak. To niti mogu, niti želim. Pominjem zaborav samo zato što moram objasniti pojavu pripovedačkih praznina u opisu ovoga događaja. Sakriti ih ne mogu, čak i da hoću. Važno mi je, međutim, sledeće: slučaj ću predstaviti sa onoliko pripovedačke besramnosti koliko mi to pamćenje dozvoljava (a ne smemo smetnuti s uma da sam ja čovek u izvesnim godinama), ali praznine, mutno nečitljiva mesta u izbušenom sećanju, neću popunjavati naknadnim domišljanjem, jer bi se moglo dogoditi da, nehotice, doradim priču u svoju korist, a na štetu istine...

Slobodan

Dnevna svetlost probija se kroz prozore i obasjava mu lice. Otvara oči nevoljno i gleda na sat koji pokazuje 07:54. Teškim pokretom ruke zbacuje prekrivač sa svog toplog tela i ustaje. Odlazi do kuhinje i priprema kafu. Primice telefon k sebi i okreće broj hotela u kome treba da odsedne. Prijatan ženski glas sa suprotne strane mu potvrdjuje rezervaciju. Laganim koracima, jos uvek pospan, odlazi do frižidera i uzima sastojke za sendvič. Vraća se do spavaće sobe, oblači se, sredjuje. Uzima iPod, knjigu i stavlja ih u ranac. Zaključava vrata i napusta zgradu. Oseća se slobodno poput leptira. Konačno je raširio svoja krila i napustio čauru. Uzima taxi i odlazi do aerodroma. Znak na putu nagoveštava da je aerodrom veoma blizu. Izlazi iz auta i stiže do terminala. Svi nekuda žure. Ljubazna radnica mu se smeši i daje mu informacije. Ulazi u avion i uzleće. Slobodan je. Konačno.

Ljiljani

Sok od breskve
Ljuljaška
Kmečanje
Ispunjenost
Unutrasnji nemir
Podrška
Ljiljani
Staklena čaša

Staklena čaša je bila puna breskvinog soka, Stefan i Tamara su ga ispijali ćutke, ljuljajući se na staroj ljuljaški. Osećali su divnu ispunjenost, unutrašnji nemir je nestao sa prvim jutarnjim kmečanjem mladih kozlića.
Prvi ljiljani su tek bili procvetali, stara staklena čaša je bila ispunjena nektarom njihove ljubavi, jutro je nagoveštavalo podršku proleća, podršku njihovoj čistoj ljubavi, a oni su bili mirni i spokojni.


Ne toliko reči,Dorin.Samo pet je dovoljno.Ovako je to pola priče.

Igrajmo se,Dorin

Započeo sam igru sa Dorin.Ona je pravi talenat za igre,a ume i da piše.Da zaintrigiram njenu sposobnost,i oslobodim njenu skromnost!Uzajamno ćemo zadavati jedno drugom reči za pisanje  priča.Blog je super mesto za to!
Tražio sam da mi zada reči,i evo moje prve,kratke priče.

Sunce je odavno zašlo iza brda. Tamne senke su prekrile predeo gde je društvo trebalo da se okupi. Zvezdano nebo je samo dočaravalo atmosferu. Svi su bili veseli, palili vatru, donosili piće i hranu. 
Trske u močvari su se blago lelujale na povetarcu. Prostrli su neko čebe na travu, spustili korpe sa hranom pored. U jednom trenutku došao je Nikola i doviknuo im: "Hej, ljudi, znate šta imam? Rečne školjke. Keva mi spremila." Svi su znali da je Nikolina majka izvrsna kuvarica. Svi su bili opijeni ovim trenutkom. Posedali su u krug i razmišljali šta mogu da rade. Sanjalački pogledi su prelazili sa jednog lica na drugo. Bili su opijeni ljubavlju, prijateljstvom, nekim dečijim pogledom na svet. Odjednom neko uzviknu: "Masne fote u sumrak!" Svi su bili oduševljeni, jedino su Tamara i Stefan ćutali. Stefan već duže vreme pokušava da pridje Tamari, ali ne pronalazi pravi trenutak. U ovoj beloj noći  fota je pala na Stefana. Trebao je da izabere žensku osobu kojoj će da izrecituje neki stih iz poezije Mike Antića. Srce mu je lupalo kao nenormalno. Kroz glavu mu je prolazilo toliko toga da nije mogao da se snadje. Društvo ga je zadirkivalo, a on je stidljivo pogledao Tamaru i izgovorio:
"Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već
bi postali beskonačnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u
večnost."