Davida probudi hladni vetar jutra.Otvori desno oko i ugleda lepršanje bele, satenske, zavese od izlaznih vrata ka terasi. Otvori i levo oko. Ugleda mlečnu belo-žutu svetlost sunca, fotografije na stolu, bocu vina, plastelinsku žabu i papirnatu maramicu sa otiskom nečijih usana. Kako ustati, upita se , nemo, u sebi David. Osećao je daleko u nekim uglovima sećanja zarazan smeh muškaraca i žena, zvon staklenih čaša ispunjenih
vinom. Kako ustati ponovi u sebi. David pomalo žalostan odluči da ustane.
Svetlosti je sve više bilo u sobi. Vetar se igrao sa zavesama, papirićima konfeta, ustajalim vazduhom noći.
David ustade i tromim koracima ode do terase. Raširenih ruku udisao je sveži vazduh. Telo mu se budilo. Kada se pogledao u ogledalu imao je šta i da vidi. Umorno, suvo i sivo lice, bradu od tri dana, podočnjake, požutele usne od duvana. Onda mu pogled sevnu ka četki za kosu sa tri plave, duge vlasi...
