Započeo sam igru sa Dorin.Ona je pravi talenat za igre,a ume i da piše.Da zaintrigiram njenu sposobnost,i oslobodim njenu skromnost!Uzajamno ćemo zadavati jedno drugom reči za pisanje priča.Blog je super mesto za to!
Tražio sam da mi zada reči,i evo moje prve,kratke priče.
Sunce je odavno zašlo iza brda. Tamne senke su prekrile predeo gde je društvo trebalo da se okupi. Zvezdano nebo je samo dočaravalo atmosferu. Svi su bili veseli, palili vatru, donosili piće i hranu.
Trske u močvari
su se blago lelujale na povetarcu. Prostrli su neko čebe na travu,
spustili korpe sa hranom pored. U jednom trenutku došao je Nikola i
doviknuo im: "Hej, ljudi, znate šta imam? Rečne školjke. Keva mi
spremila." Svi su znali da je Nikolina majka izvrsna kuvarica. Svi su
bili opijeni ovim trenutkom. Posedali su u krug i razmišljali šta mogu
da rade. Sanjalački pogledi su prelazili sa jednog lica na drugo. Bili
su opijeni ljubavlju, prijateljstvom, nekim dečijim pogledom na svet.
Odjednom neko uzviknu: "Masne fote u sumrak!" Svi su bili
oduševljeni, jedino su Tamara i Stefan ćutali. Stefan već duže vreme
pokušava da pridje Tamari, ali ne pronalazi pravi trenutak. U ovoj beloj noći fota je pala na Stefana. Trebao je da izabere žensku osobu kojoj će da izrecituje neki stih iz poezije Mike Antića.
Srce mu je lupalo kao nenormalno. Kroz glavu mu je prolazilo toliko
toga da nije mogao da se snadje. Društvo ga je zadirkivalo, a on je
stidljivo pogledao Tamaru i izgovorio:
"Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već
bi postali beskonačnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u
večnost."
