Neočekivano zgazila me je ispod stola i prekinula tok mojih odlutalih misli. Nakon svih ovih tmurnih dana, toplota sunca gotovo da me je opila i uspavala.
-Zašto si to uradila?
Vragolasto se nasmešila kao neko dete.
-Zato! Jer me ne primećuješ. Već čitavih pola sata ništa ne progovaraš, samo ćutiš zatvorenih očiju.
-Izvini. Prija mi ovo sunce. Vodi moje misli u neke lepe predele. A znas šta sam usnio? Prag! I da sam na sred Karlovog mosta sa četkicom u ruci i pokušavam da oslikam toplinu fasada koje prekriva crvenilo kasnog popodneva...Čudno...Pa ja i ne umem da slikam. Otkud to meni?
-E sad ću stvarno da budem tužna - reče ona. I napući svoje usne. A onda prasnu u smeh...
- Baš si ti neki sanjar! A ja lakoverna pa ti uvek verovala.
A onda se vratila svojoj trenutnoj okupaciji -pecivu prelivenom lepljivim medom i orasima, sa takvom strasti kao da je najukusniji kolač na svetu.
Al eto male stvari čine dan lepim....
