Kakav dan!

Neočekivano zgazila me je ispod stola i prekinula tok mojih odlutalih misli. Nakon svih ovih tmurnih dana, toplota sunca gotovo da me je opila i uspavala.
-Zašto si to uradila?
Vragolasto se nasmešila kao neko dete.
-Zato! Jer me ne primećuješ. Već čitavih pola sata ništa ne progovaraš, samo ćutiš zatvorenih očiju.
-Izvini. Prija mi ovo sunce. Vodi moje misli u neke lepe predele. A znas šta sam usnio? Prag! I da sam na sred Karlovog mosta sa četkicom u ruci i pokušavam da oslikam toplinu fasada koje prekriva crvenilo kasnog popodneva...Čudno...Pa ja i ne umem da slikam. Otkud to meni?
-E sad ću stvarno da budem tužna - reče ona. I napući svoje usne. A onda prasnu u smeh...
- Baš si ti neki sanjar! A ja lakoverna pa ti uvek verovala.
A onda se vratila svojoj trenutnoj okupaciji -pecivu prelivenom lepljivim medom i orasima, sa takvom strasti kao da je najukusniji kolač na svetu.
Al eto male stvari čine dan lepim....

Jutro

Davida probudi hladni vetar jutra.Otvori desno oko i ugleda lepršanje bele, satenske, zavese od izlaznih vrata ka terasi. Otvori i levo oko. Ugleda mlečnu belo-žutu svetlost sunca, fotografije na stolu, bocu vina, plastelinsku žabu i papirnatu maramicu sa otiskom nečijih usana. Kako ustati, upita se , nemo, u sebi David. Osećao je daleko u nekim uglovima sećanja zarazan smeh muškaraca i žena, zvon staklenih čaša ispunjenih
vinom. Kako ustati ponovi u sebi. David pomalo žalostan odluči da ustane.
Svetlosti je sve više bilo u sobi. Vetar se igrao sa zavesama, papirićima konfeta, ustajalim vazduhom noći.
David ustade i tromim koracima ode do terase. Raširenih ruku udisao je sveži vazduh. Telo mu se budilo. Kada se pogledao u ogledalu imao je šta i da vidi. Umorno, suvo i sivo lice, bradu od tri dana, podočnjake, požutele usne od duvana. Onda mu pogled sevnu ka četki za kosu sa tri plave, duge vlasi...

Čvor

Nikada ga nije plašio strah od ljubavi. Znao je da bežanje tu ne pomaže. Samo udahneš duboko zatvoriš oči i pustiš da misli polako isteku iz tebe. Kao med koji se sliva niz neki levak. Zaboraviti ljutnju pre svega. Zaboraviti molbe. Zaboraviti očaj. Nije to bio osećaj ni približno sličan poslovnom neuspehu, kada su ti vezane ruke, a treba da razmrsiš čvor. Za razrešenje ovog čvora neophodan je bio mir u duši.
Ono što je počelo kao avantura , ne može na isti način da se završi.