Slobodan

Dnevna svetlost probija se kroz prozore i obasjava mu lice. Otvara oči nevoljno i gleda na sat koji pokazuje 07:54. Teškim pokretom ruke zbacuje prekrivač sa svog toplog tela i ustaje. Odlazi do kuhinje i priprema kafu. Primice telefon k sebi i okreće broj hotela u kome treba da odsedne. Prijatan ženski glas sa suprotne strane mu potvrdjuje rezervaciju. Laganim koracima, jos uvek pospan, odlazi do frižidera i uzima sastojke za sendvič. Vraća se do spavaće sobe, oblači se, sredjuje. Uzima iPod, knjigu i stavlja ih u ranac. Zaključava vrata i napusta zgradu. Oseća se slobodno poput leptira. Konačno je raširio svoja krila i napustio čauru. Uzima taxi i odlazi do aerodroma. Znak na putu nagoveštava da je aerodrom veoma blizu. Izlazi iz auta i stiže do terminala. Svi nekuda žure. Ljubazna radnica mu se smeši i daje mu informacije. Ulazi u avion i uzleće. Slobodan je. Konačno.

Ljiljani

Sok od breskve
Ljuljaška
Kmečanje
Ispunjenost
Unutrasnji nemir
Podrška
Ljiljani
Staklena čaša

Staklena čaša je bila puna breskvinog soka, Stefan i Tamara su ga ispijali ćutke, ljuljajući se na staroj ljuljaški. Osećali su divnu ispunjenost, unutrašnji nemir je nestao sa prvim jutarnjim kmečanjem mladih kozlića.
Prvi ljiljani su tek bili procvetali, stara staklena čaša je bila ispunjena nektarom njihove ljubavi, jutro je nagoveštavalo podršku proleća, podršku njihovoj čistoj ljubavi, a oni su bili mirni i spokojni.


Ne toliko reči,Dorin.Samo pet je dovoljno.Ovako je to pola priče.

Igrajmo se,Dorin

Započeo sam igru sa Dorin.Ona je pravi talenat za igre,a ume i da piše.Da zaintrigiram njenu sposobnost,i oslobodim njenu skromnost!Uzajamno ćemo zadavati jedno drugom reči za pisanje  priča.Blog je super mesto za to!
Tražio sam da mi zada reči,i evo moje prve,kratke priče.

Sunce je odavno zašlo iza brda. Tamne senke su prekrile predeo gde je društvo trebalo da se okupi. Zvezdano nebo je samo dočaravalo atmosferu. Svi su bili veseli, palili vatru, donosili piće i hranu. 
Trske u močvari su se blago lelujale na povetarcu. Prostrli su neko čebe na travu, spustili korpe sa hranom pored. U jednom trenutku došao je Nikola i doviknuo im: "Hej, ljudi, znate šta imam? Rečne školjke. Keva mi spremila." Svi su znali da je Nikolina majka izvrsna kuvarica. Svi su bili opijeni ovim trenutkom. Posedali su u krug i razmišljali šta mogu da rade. Sanjalački pogledi su prelazili sa jednog lica na drugo. Bili su opijeni ljubavlju, prijateljstvom, nekim dečijim pogledom na svet. Odjednom neko uzviknu: "Masne fote u sumrak!" Svi su bili oduševljeni, jedino su Tamara i Stefan ćutali. Stefan već duže vreme pokušava da pridje Tamari, ali ne pronalazi pravi trenutak. U ovoj beloj noći  fota je pala na Stefana. Trebao je da izabere žensku osobu kojoj će da izrecituje neki stih iz poezije Mike Antića. Srce mu je lupalo kao nenormalno. Kroz glavu mu je prolazilo toliko toga da nije mogao da se snadje. Društvo ga je zadirkivalo, a on je stidljivo pogledao Tamaru i izgovorio:
"Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već
bi postali beskonačnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u
večnost."